Бранислав Нушић, рођен је у Београду 1864.године,у осиромашеној трговачкој породици грчког порекла. Детињство је провео у Смедереву, ту је завршио основну школу, гимназију је учио у Београду, а права у Грацу и Београду. Био је драматург и заменик управника Народног позоришта у Београду, управник Српског Народног позоришта у Новом Саду. Његова најпознатија дела су "Сумњиво лице", "Народни посланик", "Госпођа министарка", "Ожалошћена породица", "Мистер долар", "Др", "Општинско дете", за децу је написао Аутобиографију и роман "Хајдуци". Умро је у Београду 1938.године.
Једночинка Кирија нам приказује живот шесточлане породице државног чиновника. Сазнајемо да породица живи на ивици егзистенције. Деца су у похабаној и закрпљеној одећи. Живе у туђем стану, са туђим стварима. Не могу да плате кирију, не могу да саставе крај с крајем.
Отац, државни чиновник, своју тешку животну ситуацију жени и деци саопштава кроз хумор. Говори им да спакују све што имају, јер иду на пут. Док се жена и деца пакују, отац шета и мисли како би било лепо послужити се уображењем, на пример, оде кућовласнику и каже му да уобрази да му је платио кирију.
Понекад нас машта може одвести где никад нисмо били и може нам помоћи да побегнемо од сурове стварности.
Деца, иако су у похабаној одећи, радо прихватају очев предлог да путују. Носе своје најбоље закрпљене капуте, свог пса, своју лутку.
Мајка је озбиљна, брижна, тешко прихвата мужев начин саопштавања истине. Очајна је кад долазе извршитељ, адвокатски писар и жандарм.
Много ми се свиђа начин на који им отац описује места кроз која пролазе. Он то чини на веома леп и занимљив начин. Кратко и са хумором им каже оно најбитније о местима на које су деца пожелела да путују. За Земун каже да лежи на Дунаву и да гледа у Београд, да у њему живе чиновници који не могу да нађу стан у Београду. За Врање каже да је у њему Коштана пронашла Бору Станковића. За Швајцарску прича о њеној географији, снегу, глечерима, о планинарењу, о њеној неутралности у рату, каже да је радо посећују војнички дезертери.
Тужно ми је кад им долазе судски извршитељ, писар и жандарм да им попишу имовину због неплаћене кирије. Сва њихова имовина стала је у два похабана кофера. Добијају рок од петнаест дана да измире свој дуг. Ако не измире дуг сва њихова имовина биће продата.
Свиђа ми се што су и у тешкој и безнадежној ситуацији остали ведрог духа. Имају снаге да заједно наставе даље. Шта ће бити сутра? Како ће се изборити са својим невољама? Колико људи и данас има исте проблеме? Како их они решавају? Како се њихова деца понашају у таквој ситуацији? Жао ми је што је и данас актуелна ова једночинка.
Пожелела бих да има најсрећнији крај, да добију новац, например на лутрији, или да се појаве неки добри људи и да им помогну да измире дуг, да купе кућу и да у њој живе без страха од неплаћене кирије.
Аутор:
Марија Ћосовић
ОШ "Свети Сава"
Нема коментара:
Постави коментар